A.P. protiv Air Serbia (JAT Airways)

a.p. protiv jat airways

Br. predmeta: P–24/13
Sud: Viši sud u Beogradu
Sudija: Božidar Vasić
Tužilac: A.P, iz Novog Sada
Tuženi: Air Serbia, Beograd (ranije Jat Airways)

A.P. protv Jat Airways je prvi postupak za zaštitu od diskriminacije pokrenut po stupanju na snagu Zakona o zabrani diskriminacije. A.P, zaposlen kao pilot u Jat Airways-u (danas AirSerbia), koga zastupa pravni tim u kome je i advokatica YUCOM-a, podneo je još 29.6.2009. godine, tužbu radi zaštite od diskriminacije i zlostavljanja na radu, pred tada nadležnim Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu. Nakon reforme pravosuđa postupak je prešao u nadležnost Višeg suda u Beogradu. Iako svi imperativni propisi predviđaju hitnost u radu za ovu vrstu postupka, odnosno, da se antidiskriminacione parnice moraju pravnosnažno okončati u roku od 6 meseci od dana podnošenja tužbe kao inicijalnog akta, prvostepeni postupak pred Višim sudom u Beogradu trajao je skoro 4 godine. Suprotno imperativnim odredbama Zakona o radu, Zakona o zabrani diskriminacije, kao i odredbama Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, prvostepena presuda doneta je tek u četvrtoj kalendarskoj godini, i to nakon velikog broja uloženih urgencija, pritužbi na rad sudova, izveštavanja od strane medija, kao i dve preporuke Poverenice za zaštitu ravnopravnosti.

Prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu od 5.1.2012. god, utvrđeno je da je tuženi Jat Airways prema A.P. postupao diskriminatorski u dužem vremenskom periodu, te da je izvršio težak oblik diskriminacije – produžene diskriminacije iz člana 13 tačka 6 Zakona o zabrani diskriminacije, kao i zlostavljanje na radu, navodeći, između ostalog, ponižavajuće i omalovažavajuće postupanje prema tužiocu, nejednake uslove rada, nezakonito postupanje i elemente zlostavljanja na radu i to zbog činjenice da je tužilac tražio zaštitu od diskriminacije pred sudom, stavljanje tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene pilote, uz istovremenu povredu tužiočevog prava na rad. Takođe, Viši sud je istom presudom odbacio jedan deo tužbenog zahteva, i to za vremenski period od 2000. do 2005. godine jer je, po mišljenju Višeg suda, pitanje diskriminacije prvi put uređeno tek Ustavom Republike Srbije od 2006. godine, koji je, kao i Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu stupio posle događaja koje je tužilac opredelio u svojoj tužbi. U obrazloženju ovog dela presude sud navodi da u Republici Srbiji do 2006. godine nije postojala pravna norma koja bi sankcionisala bilo koju vrstu pravljenja razlike među građanima Republike Srbije, odnosno diskriminaciju, čime Sud šalje jasnu poruku javnom mnjenju da svako ko je u Republici Srbiji diskriminisan do 2006. godine nema pravo na sudsku zaštitu. Ovakvo mišljenje Višeg suda u Beogradu pokazuje da sud ne zna da primenjuje propise koji regulišu oblast diskriminacije, zaboravljajući čitav niz međunarodnih dokumenata kao što su Povelja Ujedinjenih nacija, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, kao i  Konvencije koje je Republika Srbija odavno potpisala i ratifikovala a koje čine sastavni deo nacionalnog zakonodavstva i podrazumevaju obaveznost u primeni.

Nakon uloženih žalbi, predmet se dva puta nalazio na odlučivanju pred Apelacionim sudom u Beogradu, i to u toku 2012. godine punih 9 meseci, da bi Apelacioni sud vratio predmet prvostepenom sudu samo radi ispravljanja formalnih nedostataka npr. „očiglednih grešaka u kucanju“, a drugi put skoro 6 meseci, nakon čega je Apelacioni sud rešenjem od 14.3.2013. god. ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio Višem sudu na ponovno odlučivanje. Po prijemu presude Apelacionog suda, Viši sud u Beogradu zakazao je prvo ročište za glavnu raspravu po ponovljenom postupku tek za 6 meseci, suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku koje nalažu obavezu prvostepenog suda da se prvo ročište nakon prijema odluke drugostepenog suda, mora zakazati i održati u roku od 30 dana. Predmet se i danas vodi pred Višim sudom u Beogradu. Održana su dva ročišta za glavnu raspravu, a sud je, shodno odredbama Zakona o parničnom postupku, odredio vremenski okvir od 6 meseci za okončanje prvostepenog postupka u ovoj pravnoj stvari, čime je ovaj predmet ušao u petu kalendarsku godinu, a nezakonitim i neažurnim radom sudova Republike Srbije obesmišljena je zaštita od diskriminacije i zlostavljanja na radu.

Ovaj slučaj privukao je medijsku pažnju. Komitet pravnika za ljudska prava je u svojim saopštenjima ukazivao na neprofesionalno i nedolično ponašanje advokata koji zastupaju nacionalnu aviokompaniju AirSerbia-u, usmereno na odugovlačenje trajanja ovog postupka, kao i tolerisanje i nesankcionisanje takvog ponašanja od strane suda. Izveštaji medija iz sudnice svakako su doprineli promeni prakse i korišćenju zakonskih mehanizama od strane sudije za kažnjavanje nepoštovanja odluka suda. Tako je na ročištu u decembru 2013. godine, advokat AirSerbia kažnjen sa 10.000,00 dinara, dok je AirSerbia kažnjena sa 100.000,00 dinara.  Poseban problem predstavlja teret dokazivanja koji je na strani tuženog, a u smislu odredaba Zakona o zabrani diskriminacije, kao i Zakona o zabrani zlostavljanja na radu, dok se u ovom postupku, pasivnim ponašanjem tužene strane zapravo onemogućava tužiocu A.P, pravo na pristup sudu, odnosno pravdi.

Stav Evropskog suda za ljudska prava je jasan: hronična prenatrpanost i zaostajanje sa predmetima u radu sudova nije valjano objašnjenje za prekomerno odlaganje postupka, a ponovljeno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može samo po sebi pokazati ozbiljan nedostatak u sudskom sistemu jedne države. Ovaj slučaj je pokazatelj očiglednih nedostataka u sistemu pravosuđa Republike Srbije, kao i nemogućnosti da sudovi pruže adekvatnu zaštitu žrtvama diskriminacije i zlostavljanja na radu, ali i stanja svesti, odnosno, pogrešnog pristupa pojmu diskriminacije, mehanizmima zaštite, kao i posledicama nepružanja adekvatne i blagovremene pravne zaštite diskriminisanim i zlostavljanim licima. Imajući u vidu da je samo prvi prvostepeni postupak trajao skoro 4 godine, ukupno vreme trajanja postupka u antidiskriminacionoj parnici ukazuje na očiglednu povredu prava na pravično suđenje garantovanog Ustavom Republike Srbije, kao i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>