Slučaj “Caribic Pizza Cut”

Caribic pizza

“Želite li da postanete deo Caribic tima…Potrebne devojke za rad na šalteru” je oglas za posao koji je bio istaknut na prodajnim mestima Caribic lanca restorana brze hrane na nekoliko lokacija u Beogradu. Ovo je bio povod da dobrovoljni ispitivači diskriminacije D.P. i A.B. ispizaju da li STUR “Caribic Pizza Cut” u praksi diskriminiše muškarce pri zapošljavanju. Oni su primenom člana 46. stav 4 Zakona o zabrani diskriminacije pristupili neposrednoj proveri primene pravila o zabrani diskrikiminacije i o tome pisanim putem obavestili Povereincu za zaštitu ravnopravnosti.

Dobrovoljni ispitivač D.P. je u martu 2012. godine pokušao da se prijavi za radno mesto prodavca u prodajnom objektu tuženog koji se nalazi u Novom Beogradu, kojom prilikom je dobio odgovor da ne mogu da ga prime u radni odnos zato što zapošljavaju isključivo devojke i da je to politika kompanije. Obilaskom tri objekta u Beogradu ispitivači su utvrdili da na radnim mestima prodavačice i na poslovima propremanja hrane jesu zaposlene sam osobe ženskog pola. Ispitivačica A.B. je  u drugom prodajnom mestu dobila poziv da se javi sutradan u 9h nakon što je  konkurisala na radni mesto iz oglasa, dok je na pitanje da li i njen brat (D.A.) može da se prijavi dobila odgovor da je politika kompanije da zapošljavaju samo devojke. Na trećem prodajnom mestu osoba zadužena za razgovor sa kandidatkinjama je rekla A.B. da može odmah da se zaposli, dok je D.P. rečeno da imaju loše iskustvo sa muškarcima, pa ih ne zapošljavaju. U  telefonskom razgovoru je D.P. saopšteno da može da se zaposli u proizvodnji, u objektu koji se nalazi u beogradskom naselju Altina, dok u prodaji mogu da rade samo devojke.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je iskoristila pisane izjave doborovljnih ispitivača i pokrenula postupak za utvrđenje neposredne diskriminacije na osnovu pola, protiv vlasnika STUR “Caribic Pizza Cut” M.B. i protiv “MMM Pizza Group” čiji je zastupnik i direktor M.B. iz Novog Sada. Pravni tim Poverenice smatra da je ovakvim postupanjem tuženi narušio jednake mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa, što je izričito zabranjeno Ustav i antidiskriminacoini propisi Republike Srbije.

U tužbi Poverenica navodi da su “nejednakosti između žena i muškaraca i dalje prisutne, i to u svim sferama društvenog života (npr. razlike u platama, nejednaka zastupljenost u javnoj sferi i političkom životu, neravnomerna podela rada i odgovornosti u privatnoj sferi). Ove neravnopravnosti su zapravo rezultat društvenih odnosa izgrađenih na osnovu stereotipnih rodnih uloga, koje su prisutne u porodici, obrazovanju, kulturi, medijima, tržištu rada i sl, a često se koriste kao objašnjenje za položaj žene u društvu, čime se održavaju i podstiču postojeće neravnopravnosti…Stereotipna podela poslova prema polu je česta pojava, pa je tako uvreženo shatanje da neki poslovi “prirodno” pripadaju određenom polu, kao što je u konkretnom slučaju, mesto za rad na šalteru u prehrambeno prodajnom objektu namenjeno isključivo ženama. Ovakvo postupanje koje je, prema navodima predstavnika tuženog “politika kompanije”, takođe je zakonom zabranjeno, jer diskriminacija po osnovu pola postoji i ako se postupa u skladu sa predrasudama, običajima i drugim društvenim obrascima ponašanja, odnosno stereotipnim ulogama polova. Na taj način, diskriminatorno stanje u društvu i prakse poslodavaca dovode do isključivanja koje je zasnovano na propadnosti određenom polu, a da pritom nije vezano za stručnost i osposobljenost određenog radnika ili radnice, što dovodi do uskraćivanja prava na jednak tretman.

Tužbom je od suda zahtevano utvrđivanje da je uslovaljavanje pripadnosti odfređenom polu pri oglašavanju radnih mesta i zapošljavanju diskriminatorni akt tuženog, zatim zabrana daljeg vršenja diskriminacije kako bi se otklonile posledice ovakvog akta, kao i objavljivanje presude, o trošku tuženog, u dnevnom listu sa nacionalnim tiražem.

Prvostepeni postupak je okončan odbijajućom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu iz marta 2013. po svim tužbenim zahtevima uz  konstataciju da “sud nalazi da bi od formalnih, površnih, izolovanih i nesvrsishodnih pokušaja zaštite građana od diskriminacije u oblasti rada – znatno efikasnija, ako ne i jedino delotvorna , bila suštinska zaštita koja podrazumeva stvaranje materijalnih uslova za poštovanje zakonodavne regulative…koja bi se svodila na otvaranje dovoljnog broja radnih mesta za sva radno sposobna lica oba pla.”

Apelacioni sud u  Beogradu je 19. jula 2013. godine doneo pravnosnažnu presudu u korist tužioca Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, odnosno preinačenjem prvostepene presude utvrdio postojanje neposredne diskriminacije na osnovu pola. Ova presuda je tek nedavno dostavljena dobrovoljnim ispitivačima koji su inicirali postuzpak za utvrđenje diskriminacije.

Sud ovom presudom zabranjuje tuženom privrednom društvu da ubuduće, na bilo koji način u okviru obavljanja svoje delatnosti, ponavalja akt diskriminacije pri oglašavanju radnih mesta i prilikom zasnivanja radnog odnosa, na osnovu pola ili bilo kog drugog ličnog svojstva, kao i da o svom trošku ovu presudu objavi u jednom dnevnom listu sa nacionalnim tiražem u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

U presudi se, između ostalog, navodi da je “tuženi akt neposredne diskriminacije izvršio samim javnim oglašavanjem posla čiji tekst je takve sadržine da se posao nudi isključivo osobama ženskog pola – devojkama, pa činjenica da li su dobrovoljni istraživači o svojoj nameri da se svesno izlože diskriminatorskom postupanju prethodno obavestili poverenika nije od uticaja na donošenje drugačije odluke”, kao i da “se ne mogu prihvatiti navodi tuženog da je svojim postupanjem sprovodio pozitivnu diskriminaciju…Ovo stoga što posebne mere za postizanje ravnopravnosti polova, iz odredbi člana 7 Zakona o ravnopravnosti polova poslodavci ne mogu preduzimati prema sopstvenoj proceni, već u skladu sa konkretnim aktom javne vlasti kojom su definisani odnos, odnosno struktura polova i njihovo učešće prilikom zapošljavanja na određena radna mesta, a u suprotnom, bez takvog posebnog akta javne vlasti, sprovođenje ovakvih mera predstavljalo bi arbitrarno postupanje poslodavca bez ozbiljne analize stanja na tržištu rada, te se u tom smislu ne bi moglo utvrditi u kojoj meri, odnosno u kom procentu je neophodno da bude zastupljena određena grupa.”

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>